Mudrodrom

Desi se tako da vreme izbriše poneki podatak, kao onaj da u punoj snazi real-socijalizma u Rumuniji nismo imali zamrzivače, ali ga onda na površinu iznese neka banalna anegdota, pa povežeš končiće i iz mozga izvučeš zaboravljeno. Sećam se, bila je zima neke davne komunističke godine u Temišvaru. Mama je spremala ručak, prozor otvoriznut da para izađe (jer kuhinjske aspiratore nismo imali), a komšija Gavril iznad nas nagnuo se sa svoje terase, pa se podbočio kao da će svakog trenutka skočiti: - Borice, ako mi ne daš tanjir filovanih paprika, odavde s trećeg sprata na savesti ćeš me nositi, onesvestio sam se od mirisa. Možda će današnjoj generaciji delovati čudno, ali je zaista tako bilo. Rumunija u „zlatnoj epohi“ vladavine komunističke partije ne samo da nije imala svežih paprika u zimskom periodu, nego nisi sebi ni one zamrznute mogao da priuštiš, jer nije bilo zamrzivača u slobodnoj prodaji. Pojam supermarketa postojao je samo u zabranjivanoj literaturi i filmovima.

TI SI MOJE SUNCE Sunce moje; kriju te iza oblaka A ne znaju; da bez tebe nemam života…ni zraka Ja sam zemlja; a ti moje nebo Imam sve što mi u životu treba Od zemlje do neba Komad hleba…zrno soli… Idem dalje; Moje sunce što me grejeGrli, ljubi…jako voli!  Evo…jako..jako, sam ti blizu! Utabah stazu ka zvezdanom nizu Tebi hitam pod oblake Evo..jako, jako sam ti blizu! SLATKE STRASTI (ljubavno-erotska poezija''Na krilima strasti'') Osećam nalet vlažnog mirisa znoja Usnama šaram tvoje ime po vratu Uzbuđeno hučeš uzdasimaMoja si...samo moja!!!  U požudu datu Samo blagi uzdah i ugriz.Spušta se putevima sreće  Putevi do moje duše Slutila sam te u svakom trzajuUzdahu...izdisaju....  Stoplljene u naše strasti! Tebi se otvaraju...pružaju...daju!Želeo si moje slasti. Stopljene u naše strasti. AKO JE GREH   iz knjige''Na krilima strasti''  Ako je greh što se volimo  Neka u lju

Strah nam oduzima najvrjednije što imamo- radost ! A bez radosti ne možemo biti osoba kakva u biti jesmo... i tako uskraćujemo i svijetu i sebi ono najbolje što imamo  i što jesmo...nažalost..

Moja planeta Tako mi nedostaje moja planeta, ne znam zašto me otac ovde dovede. Valjda će mi reći kada vreme za to bude, zašto me je među ljude. Tamo svi žive u skladu, svoju sreću ne grade na tuđem jadu, duše ne kradu. Prastari prekinuše stanje pokore. Vremena šargarepa i kazni, oživeše životi prazni. Niko potrebu nije vise imao voleti sebe, svi smo se zavoleli, oživeli za druge. Još od vremna davnih, naučismo stvoriti više no treba, i ne samo hleba. Svako se trudio od srca dati, svako je želeo sebe utkati, u tuđi osmeh, u tuđi san, ulepšati nečiji dan. Starim zakonima mesta više nije bilo, jer svima se za druge snilo. Tamo vladara nema, ni čuvara reda, i niko se ne ujeda. A zašto bi? Nama je do svakoga stalo, izvori ne zadovoljstva presušiše. nema se protiv čega buniti, ni razloga za uzjoguniti. Iskoristiti druge niko ne želi, jer svakoga tuda sreća veseli. Duplo se radujemo kada se deli,, jer

A ja sam jednom tako, kada sam bio mali bio ludo i tragično zaljubljen u Isidoru, predivnu devojčicu iz susednog ulaza jednog sasvim običnog Voždovačkog naselja. Kao dokaz moje ljubavi rešio sam da joj poklonim nešto neuobičajeno. Kupio sam dva flomastera (acetonca) i na zidovima celog prizemlja njenog ulaza ispisao njeno ime u svim mogućim varijantama i fontovima. Da stvar bude još lepša, bar deset stanara njene zgrade me je videlo da to radim i to prijavilo njenom ocu, koji se u ljubav razume k'o ona Mara u kriv... Već sledeće jutro, probudio me je "nežan" majčinski dodir ruke na mom uvetu (zato mi je jedno uvo i veće od drugog). A jeste li znali da je potrebno oko litar apotekarskog alkohola i cirka dva meseca podjebavanja drugara iz kraja, da se sa masne farbe zidova jednog prosečnog sprata zgrade obrišu tragovi dva istrošena markera, dokaza sada već davno prošle nesrećne ljubavi?

One otvaraju sva vrata koja požele.Ne bučno,bahato,kabadahijski,nogom.Ne teatralno,pod zamišljenim reflektorima.One lagano,gotovo stidljivo odškrinu i provire da vide prvo ima li tamo nešto za njih.One uvijek ostave trag.Ne krvave ožiljke,ne ogrebotine nastale u prljavim igrama i borbama za plijen.Laganim vilinskim šapatom dozivaju,pa ipak,jezivo ulaze pod kožu.Bez dodira dodiruju.Vole iskrom iz pogleda,blago ali nezaboravno.One su vodile tihe bitke od iskona,sa Suncem na dla nu i Mjesecom u duši.Slijepo pravedne i nepokolebljive.Sasijeci im krila,porašće nova i moćnija.U njihovom uzdahu plešu bure sa munjama a ono što si ti u stanju da vidiš samo je odbljesak.One su gorele i u svom se peplu kupale.One su hodale nevidljive među masom a svuda su i u svemu su.U svakoj sitnoj ćeliji,u svakom atomu. One su drevna mudrost.One su ključ i brava.One,samo one su prolaz u druge dimenzije.One su vezivno tkivo svemira.One su toliko puta okusile otrov sopstvene krvi i bol do srži.I n

Rođena sam bez ambicije.Bez sluha za bilo što: što se kuha. Ne znam u kojem sam se trenutku počela zaljubljivati, no točno znam u kojem sam prestala. Rođena je bez ambicije. Bez sluha za bilo što: što se kuha. Ne zna u kojem se trenutku počela zaljubljivati, no točno zna u kojem je trenutku prestala. Rođen je bez ambicije. Bez sluha za bilo što: što se kuha. Ne zna u kojem se trenutku počeo zaljubljivati, no točno zna u kojem je trenutku prestao. Različite riječi. Htjela sam reći: "Večeras sam u šetnji vidjela staricu i starca. To smo bili mi. Uzeo si moje bore među usahle drage ruke svoje. Rekao si da sam ti u trenutku kad si se prestao zaljubljivati postala ljubičica i ožujak, veslo i ptica, snaga i život, zvijezda i pijesak, brdo i kamen, svjetionik i šećer, poruka u boci i ključ oko vrata." Ponekad mi se učini da ljubav nikada ne stanuje u riječima, različitim. Stanuje u jednakim tišinama.